Pročitati obavezno! U ime oca i sina , u ime svih nas …. sutra pred Kamerun

U ime svih generacija koje čekaju veliki uspeh naše zemlje na najvećem svetskom sportskom događaju pune 92 godine . Zato u ponedeljak u 11 sati U FUDBALSKI BOJ KRENITE JUNACI SVI…. Cela država će biti uz tv ekrane a mnogi i uživo u Kataru na meču protiv Kameruna. U ponedeljak ujutro će svako kada se probudi prvo pomisliti na meč koji je VIŠE OD IGRE. Nervoza već počinje, možda je i dobro što smo surovo prizemljeni protiv Brazila u utakmici gde nismo šutnuli na protivnički gol. Gledajući kroz istoriju jako loše smo počeli 1990. na Mundijalu u Italiji, kada nas je u prvom kolu deklasirala Nemačka 4:1, tada pobednik SP. Mi smo tada bili peti. Protiv Kameruna biće vraški teško jer imaju dobru reprezentaciju. Afričke reprezentacije igraju brz fudbal bez mnogo taktiziranja, Gana  npr ide korak dalje sa vračem na tribinama, ali, dobro, mi u Zrenjaninu smo takođe imali vrača kojeg su zvali Šjor i doveden je iz Splita 1990., sedeo je u loži našeg stadiona u našem pohodu na Prvu ligu i mađiao da lopta udje u gol. Da li je on više doprineo da Simanić postigne one odlučujuće golove ili moja malenkost  u 90 minutu protiv Sutjeske iz Nikšića 18 . marta 1990., kada sam iz sveg glasa sa Zapadne tribine vikao Maglici IDI IDI, IDI, što se na you tubu može proveriti na snimku, ipak to nikad neće naučno zvanično biti dokazano. Kvalitet i novitete u beskompromisnoj borbi i lepoti azijskog fudbala koji je demonstrirala  najviše Saudijska Arabija u kojoj se i najviše novca ulaže u fudbal i fantastična Južna Koreja, za razliku od evropskih reprezentacija i po malo dosadne taktike tika taka, tj ja tebi ti meni. Mi imamo svetski kvalitet ali  uz puno trčanja, tehnike i najviše sreće, to bi trebalo dokazati na terenu. Igrači su svesni da su ispraćeni sa velikim željama, baš kao i ostale reprezentacije koje misle da će baš njihova reprezentacija biti prvak sveta. Kada se okrenem iza sebe shvatam u stvari da čitav život je vezan za SVETSKO PRVENSTVO.

Na početku sećam se Argentine 78. kada sam sa šest godina gledao finale Argentina Holandija 3:2, u Sutomoru u holu hotela Nikšić u društvu oca i fudbalera Proletera, Šarenac, Škorić, Zorić, … koji su tamo bili na pripremama. Čitav život ću pamtiti sitne bele papiriće  sa finala koji su nošeni vetrom stadiona u Buenos Airesu i ta četiri dana kada sam jedini put bio s ocem zajedno na moru. Španiju 82. pamtiću po Panteliću, Sušiću, Edhemu Šljivi, Pižonu, Šestiću, Nenadu Stojkoviću, koji su na čelu sa Miljanićem ispraćeni da budemo prvaci Sveta. Ipak sudija Pedersen nas je uništio protiv Španije, Pižon je dao gol u 87 min Hondurasu, za pirovu pobedu, suze golmana Hondurasa Hulia Cezara Arzua pamtiću zauvek. Ipak na kraju je Italija postala prvak sveta sa Zofom, Kabrinijem, Kolovatijem, Đentileom, Šireom i naravno Paolo Rosi forever, a na tribinama Sandro Pertini predsednik Italije kojeg je narod voleo. U Mexicu 86. nije nas bilo, ali tu se pojavila ljubav prema Maradoni koja će trajati vekovima i logično je da legendu i priču o velikom Dijegu prenosimo na mlađe generacije i uvek posle naše reprezentacije navijamo za Argentinu. U Čileu 87. postali smo omladinski prvaci sveta. Mundijal 90. u Italiji ostao mi je zauvek u srcu i Toto Skilaći. Opet smo ispraćeni sa velikim ambicijama i zaista malo je falilo. Tu godinu pamtimo i kao pretposlednju godinu lagodnog  života u jednoj normalnoj državi. Sve je to bilo u predvečerje rata, sankcija, bede, politike, ratnih profitera, tako da su tada u Firenci poslednji put zajedno igrali najbolji sa ovih napaćenih prostora . Ameriku 94. smo preskočili a pamtim je po Georgi Hadžiju i Hristu Stoičkovu. U Francusku 1998. opet idemo kao favoriti i to opravdano, ali opet loša sreća. Sa tog prvenstva slabo pamtim , osim priprema u Kanjiži kada nas je kao novinare Radio Zrenjanina, Darko Kovačević ugostio. Sledećih prvenstava se skoro i ne sećam što znači da nisu IMALA DUŠU. Posle 40 godina opet se nadam da će se čudo desiti, zato nam je taj ponedeljak tako važan, jer svi želimo da magija traje što duže, kako bi za trenutak pobegli u svet pobednika, tj pobegli od surove stvarnosti, zaboravili visoke cene, inflaciju, nizak standard, rupe po putevima, tutnjavu kamiona kroz centar grada, zabranjenu vodu za piće, strah i neizvesnost od još većeg zagađena vazduha od gigantskih kineskih i naših fabrika, da li će se ugraditi filteri po evropskim standardima za vazduh i Begej , loš školski sistem učenja, teške đačke torbe, strah profesora i primernih đaka od zlih učenika, bahatost uz glasnu turbo folk muziku koja noću trešti iz kafana i remeti javni red i noćni mir, veliki broj obolelih od najtežih bolesti, tešku situaciju u zdravstvenom sistemu, svakodnevnu neizvesnost uz obilje nestručnog medijskog izveštavanja.. , na svetskoj sceni da skoro cela Ukrajina trenutno nema struje po velikoj hladnoći, da deca u Jemenu i drugim siromašnim zemljama umiru svakodnevno od gladi, ali ipak ČOVEK JE ČOVEKU VUK, empatija u savremenom društvu prvobitne akumulacije kapitala skoro da i ne postoji. Dakle, sve te nedaće koje nas okružuju i svakodnevno živimo sa njima, biće zaboravljene sve dok traje naša mašta o pustinjskoj bajci, ali što da ne, moramo biti optimisti jer NADA UMIRE POSLEDNJA…. Bili smo prvaci sveta u košarci, rukometu, vaterpolu, odbojci…. itd, ipak fudbal je naša ljubav najveća, zato i strepnja kako se bliži ponedeljak, drama dostiže vrhunac …. Što bi Valter rekao ŽIVI BILI PA VIDELI… Jer Amerika, Kanada i Meksiko 2026. sada deluju jako daleko, ko će to dočekati, što bi slično u drugom kontekstu u  filmu Rane, rekao Ljubiša Kurčubić Kure, daleko je 1996., u našem slučaju 2026. a nama vremešnima životni peščani sat brzo curi kao pesak u pustinji koji okružuje prelepe montažne stadione a neki od njih će biti poklonjeni siromašnim zemljama sa tradicijom. NADAM se da je neko u zrenjaninskoj gradskoj Upravi aplicirao napisao projekat da baš mi kao siromašni ali sa fudbalskom tradicijom, dobijemo fudbalski stadion nazovemo ga BISER PUSTINJE u Karađorđevom parku, ponovo oživimo FK Proleter, oprostimo Đuri koji ga je uništio i ugasio i počnemo iznova….  Dakle, Bože, sveti Dijego, dobri duhu maskoto SP u Kataru, duhu vrača Šjora iz Splita, FK Proleter koga više nema, Siki sekretaru Proletera , novinaru Perise Radoviću, čika Emile iz Gika koji si gradio Proleterov stadion, deda Slavko najverniji navijaču Proletera sa zapadne tribine, Kure, Valteru i svi ostali sa onog sveta, koji nas sigurno sada gledate sa nebeskih visina, pomozite nam protiv Kameruna i Švajcarske, jer ipak LJUBAV NAŠA PREMA FUDBALU JE NAJVEĆA NA SVETU, JER MI SMO NEBESKI NAROD, koji se nada da će jutro na Svetog Nikolu dočekati kao PRVAK SVETA (neko sigurno hoće) …………. Tekst : Portal: zrenjanininfo.rs  – Stevica Sokolov novinar, hroničar grada još od prve  TV Zrenjanin iz 1990. godine